Ризнице

МУЗЕЈ АНАТОМИЈЕ ЧОВЕКА НА МЕДИЦИНСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ
Стогодишња збирка
Почела је да настаје још од оснивања Медицинског факултета и Анатомског института, 1920. године. Засебан Музеј постала је пре скоро четири деценије, трудом проф. др Вере Драганић. Уз ове вредне експонате, на првом спрату Анатомског института, у Улици др Суботића, генерације студената стицале су важна знања. Некадашњи учитељи предали су то благо данашњим, а ови ће сутрашњим. То има велику вредност, али нема цену

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад и Архива Музеја анатомије

Званично, у српској престоници постоји четрдесет девет ризница прошлости, садашњости и будућности сврстаних у музеје, меморијалне збирке и легате, односно техничке и природно-историјске музеје. Неке су општег карактера, неке ускоспецијализоване, а неке посвећенe лику и делу једног човека или групе истомишљеника, али својим поставкама покривају ваљда сва поља занимања знатижељника. И све су пописане, могу се пронаћи на сајту Скупштине града, или у штампаном туристичком водичу Београда, не мора да се лута.
Зато и збуњује што је у том попису промицао Музеј анатомије човека, збирка која настаје још од оснивања Медицинског факултета и Анатомског института 1920. године, а благодарећи труду проф. др Вере Драганић пре готово четири деценије установљена је као засебан музеј.
Можда би и даље био скривен од погледа јавности да није било једне чудне случајности. Пре три године је Одељење за заштиту, конзервацију и рестаурацију Народне библиотеке Србије почело рад на три од тридесет шест несвакидашњих цртежа Иполита Франца, француског сликара с почетка прошлог века. Реч је о колекцији анатомских цртежа већег формата коју је, колико се зна, наручио и из Париза донео Нико Миљанић, први професор анатомије и оснивач Института, с идејом да буду илустрације за предавања, али и за будући уџбеник.
Колорисани цртежи на папиру Иполита Франца ојачани су дрвеним летвицама и годинама били окачени у учионицама Анатомског института, а да нико није помишљао да, осим практичне, имају и неку друкчију вредност. Тако би било и дан-данас, да им једном у госте није дошао професор Владета Живковић са тадашње Ликовне академије и, искрено запањен, приметио да су њихова учила, уза све остало, вредна уметничка дела!
Како др Нико Миљанић, онда свршени студент медицине из угледне лекарске породице, себи и свом буђелару нипошто не би могао да приушти толико расипништво, то је истог часа настало тумачење по којем је иза свега стајао регент Александар Карађорђевић, лично. Наводно, одрешио је кесу, наручио колекцију, па је потом платио златним францима, те да је Никола у свему био само посредник.
– Цена је свакако била краљевска, па је и легенда заживела – каже проф. др Милан Милисављевић, који је већ две деценије кустос овог загубљеног музеја. – Прекопали смо архиве Факултета и Ректората, и Архив Србије, и нашли занимљива документа која појашњавају набавку ове збирке. Наиме, у писму од 21. маја 1921. године проф. др Нико Миљанић моли декана Медицинског факултета да му одобри путовање у Беч и Париз, како би набавио неопходне ствари за Анатомски институт и дао упутства за израду анатомских табли потребних за наставу. А у писму упућеном 16. августа 1921. декан, проф. Милан Јовановић-Батут, моли министра да се професору Миљанићу издају два чека, на 220.000 франака за Париз и 300.000 марака за Беч. Тим новцем је у Паризу платио слике и купио гипсане мулаже за наставу из колекције „Никола-Огије-Ру” (чувају се у Музеју). У Бечу је докупио и инструменте за дисекцију и ињицирање лешева, као и комплет од 2.000 стаклених плоча са снимцима препарата, уз то и дијаскоп за њихову пројекцију, који је и сад у збирци. Да је заиста реч о краљевом легату, онда би то био гест личне племенитости без преседана. Све је могуће, па се с тим у везу доводи и чињеница да се приликом откривања споменика „A la France”, код нас познатијег под именом „Споменик захвалности Француској”, на Малом Калемегдану, 11. новембра 1930, окупљеном народу обратио и наш професор Нико Миљанић, иначе председник одбора за подизање споменика. Због тога ову нашу збирку цртежа и данас називамо – колекција професора Миљанића.

ЗАМАШАН ПОСАО НА ОБНОВИ И ЗАШТИТИ

Стручњаци Народне библиотеке Србије, из Одељења за заштиту, конзервацију и рестаурацију, опазили су још један детаљ који можда иде у прилог тврдњи да је ту колекцију наручио неко други. Уз потписе сликара Иполита Франца, на сваком пастелу налази се и сигнатура Ника Миљанића: први због ауторства, а други вероватно да би потврдили научну валидност цртежа за неког ко се не разуме превише у анатомију.
– Бавимо се заштитом књига, али овде је реч о колорисаним цртежима – објашњава Жељко Младићевић, инжењер технологије и начелник Одељења за заштиту, конзервацију и рестаурацију у Народној библиотеци Србије. – Па ипак, није нам промакло да је то изузетно вредан рад. А, на то нам указује не само техника којом су цртежи израђени, већ и димензије, као и материјали који су ту коришћени. Цртежи су на папиру који је каширан на платно, па смо се прилично намучили да утврдимо методологију и пронађемо праву замену како бисмо реконструисали бесповратно оштећене делове. Пронашли смо је у такозваном „јапанском папиру”, за чију се израду користе ендемичне биљке које успевају једино на Далеком истоку. Верујте, с књигама је много лакше... мада је технолошки поступак веома сличан.
Беспомоћно је указао на димензије цртежа који је први био „у раду”, и упоредио их са пресом која је, од ока, предвиђена за барем десетак пута мање објекте. За књиге највећег формата, на пример.
– Обављали смо и тестове на присуство микроорганизама на хартији – каже Славица Јанаћковић, дипломирани биолог. – Иако су стари готово читаво столеће, и очигледно не сасвим одговарајуће заштићени у међувремену, тестови су показали да су цртежи углавном у добром стању. Па ипак, пред нама је барем још годину-две посла...
Због обима посла на рестаурацији и конзервацији тридесет шест цртежа, као и због приближавања стогодишњице од оснивања Института за анатомију на Медицинском факултету у Београду (9. децембра 2020), у ове активности укључио се и стручни тим Лабораторије за конзервацију и рестаурацију папира Архива Српске православне цркве, стручњаци који раде и у ризници Хиландара, а води их др Радован Пилиповић.

ЗА МНОГЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Поређења ради, укупна површина тридесет шест колорисаних цртежа Иполита Франца износи око сто квадратних метара. Зато би било неумесно питати конзерваторе колико вреди њихов рад, као што је неупутно занимање за цену коју би Анатомски институт могао без роптања да плати.
– Од чуда смо се одвикли, а привикавамо се на вечито стезање каиша – соломонски ствар разрешава кустос. – Када се на теразије поставе таква дела са једне, а беспарица с друге стране, зна се на коју страну би језичак требало да претегне. Али, ваља знати да ми и нисмо власници тих цртежа: нама су их наши учитељи поверили само на чување, а ми ћемо их, када за то дође време, предати нашим ученицима. На срећу, сви студенти медицине одлично знају колика је вредност и те колекције, и нашег музеја: уз њих, и на истом месту, начинили смо прве кораке у медицинским наукама. То је мисија у којој имамо најискренију помоћ академика Небојше Лалића, декана Медицинског факултета, и проф. др Ласла Пушкаша, шефа катедре за анатомију.
Музеј анатомије човека смештен је у три повезане учионице на првом спрату достојанственог здања Анатомског института, украса Улице доктора Суботића, оне којом се стиже и до Деканата. Његови редовни посетиоци су професори, студенти, постдипломци, докторанди, учесници континуиране анатомске едукације...
– У последње време, наиђу нам кришом предани наставници средњих школа водећи по неколико својих талентованих ученика – каже професор уз смешак. – Вероватно стрепе да нам не поремете академски мир? Мада, Музеј је отворен свима, а ми смемо само да се надамо да ће његова поставка можда превагнути кад се ти млади људи једног дана буду опредељивали за наставак школовања. Није била лоша идеја да се и ми прикључимо манифестацији „Ноћ музеја”. Имамо шта да представимо. У Музеју је, у фебруару, недељу дана гостовао чувени компјутерски сто „Анатомаж”, захваљујући директору Института, проф. др Браниславу Филиповићу. Студенти су се уверили да ово најновије наставно средство у анатомији даје моћну слику дисекција и пресека тела, али његова висока цена нас је обесхрабрила. Такође, 6. марта обишла нас је група од тридесетак студената медицине из Амстердама који су били искрено изненађени да је код нас на зиду тако велика репродукција Рембрантовог Часа анатомије. Захваљујући данас готово заборављеном донаторству, у Музеј су пристигле и две пластиниране главе из колекције немачког професора Гинтера фон Хагенса, вредне 40.000 евра. Уверен сам, као и моје колеге, да такву племенитост увек ваља споменути, да се никад не заборави!

***

О парама и музици
Сумњичави ће се упитати зашто је рестаурација и заштита колорисаних анатомских цртежа Иполита Франца толико спора и да ли ће се завршити до наведеног јубилеја.
– Оштећења су знатна а конзервација захтевна, па су и трошкови велики – објашњава кустос Милан Милисављевић. – Затим, ови цртежи израђени на папиру морали су најпре да прођу стручну обраду комисије коју је именовао Музеј науке и технике, а водила ју је кустос др Јелена Јовановић Симић. Тек када је „Збирка анатомских табли Миљанић–Франц” јануара 2018. године добила статус културног добра, могли смо код министарства да конкуришемо и за суфинансирање пројекта заштите. Министарство културе и информисања нам је, заправо, једини ослонац за коначно спровођење музеолошке заштите овог значајног културног добра.

***

Вредност
Постоји још једна збирка анатомских цртежа, слична али старија. Израдио их је генијални Леонардо да Винчи, али је она, нажалост, недоступна јер је у приватном поседу британске краљевске куће. Не излаже се, у оптицају су једино репродукције, а без оригинала немогуће је доносити судове о њиховој уметничкој и материјалној вредности. Само се нагађа да је баснословна. Занимљиво је да ни у београдском Музеју анатомије још не знају тачну новчану вредност своје колекције, али очекују да ће стручњаци из Народног музеја коначно проценити то уметничко и културно благо.